„London zove daleke gradove, rat je objavljen i bitka počinje!“ Ovim rečima počinje naslovna pesma jednog od najuticajnijih albuma svih vremena „London Calling“ grupe Kleš.

Ove zime se navršilo 40 godina od objavljivanja ove kultne ploče, duplog albuma koji je londonsku grupu Kleš zauvek podigao na nivo svetskih legendi.

Ovim povodom je u Muzeju Londona otvorena izložba o ovoj grupi i načinu na koji je ovaj album stvaran i sniman. Zbog situacije sa korona virusom, trajanje izložbe je produženo, pa tako svi koji se nađu u blizini ovog muzeja, uz mere predostrožnosti, mogu da je posete – i to besplatno.

Te davne 1979, grupa Kleš je izašla iz svoje pank faze i ostvarila se na svetskoj muzičkoj sceni kao jedna od retkih grupa koja obara sve žanrovske granice i koja se ne plaši da muzički eksperimentiše švrljajući po najrazličitijim žanrovima – od klasičnog roka, preko bluza, džeza, regea, ska, pa čak i tada tek novonastalog hip hopa. Kako je stvaralački duo, koji su činili legendarni Džo Stramer i Mik Džons, uvek prepun ideja, ploča je nastajala dosta ubrzano. Kleš su iznajmili studio u londonkom kraju Pimliko gde su provodili po ceo dan u stvaranju novih numera, praveći jedino pauze da odigraju fudbal u obližnjem Batersi Parku.

Iako je izložba smeštena u relativno mali prostor (svega dve nevelike prostorije), ona odlično predstavlja upravo taj period stvaranja albuma. Izloženi su papiri na kojima su ideje pesama, reči ispisane rukopisom Džoa Stramera, ali i neke trake na kojima su snimane veoma rane verzije pesama.

Takođe tu su i crteži ideja za omot ploče, kao i dizajnerski poduhvari basiste Pola Simonona. Tu su i američke i japanske verzije albuma, i još gomila nikada iskorištenih ideja.

Pošto je grupa Kleš uvek mnogo pažnje pridavala svom izgledu i
scenskom nastupu, na izložbi je postavljena i odeća koju su tada nosili na koncertima ali i za razna promotivna fotografisanja. Tek tu se vidi koliko su Kleš imali uticaja na izgled mnogih kasnijih grupa i izvođača i koliko su imali smisla za stil.

Centralno mesto na izložbi je ipak namenjeno polomljenoj bas gitari Pola Simonona. Naslovna strana albuma “London Calling” prikazuje sliku sa koncerta u Njujorku, na kojoj Pol Simonom, iznerviran tehničkim problemima na koncertu, razbija svoj bas tako što ga tresne o pod. Slika je postala jedna od najpoznatijih rok fotografija i danas ima kultni status, baš kao i album. A taj bas, onako polomljen, stoji ispod stakla na izložbi.
Veličanstven detalj muzičke simbolike.

Kada je album “London Calling” objavljen, decembra 1979, ispočetka nije naišao na odobravanja ni publike ni kritike. Bio je nešto sasvim novo i mnoge je šokirao žanrovski zaokret Kleša. Ali vremenom, pesme kao što su “Guns Of Brixton”, “Rudie Can’t Fail”, “Train In Vain”, “Lost In A Supermarket”, “Wrong ‘Em Boyo”, kao i naslovna “London Calling” postale legendarne, a album je zaradio status jednog od najvažnijih, najboljih i najuticajnijih u istoriji.

Mudre reči Džoa Stramera jednom prilikom su glasile:

The Future is Unwritten.

Budućnost je nenapisana.

I zaista je tako. Svi mi svesno “pišemo” svoju budućnost i pravimo od nje ono što na kraju želimo. A grupa Kleš je svoju budućnost napisala upravo ovim neponovljivim albumom.