Nacionalna galerija u Londonu je epicentar svetske umetnosti. U njoj su izložena neka od najvrednijih i najlepših svetskih slika i skulptura. Ona je prava riznica stvaralaštva i nadahnuća, a neprocenjiva dela koja u sebi sadrži joj sa pravom daju titulu jednog od najboljih svetskih muzeja. Tu su izložena umetnička dela iz najrazličitijih stvaralačkih epoha i raznih stilova. Ipak, iako nije nužno najpopularnije među posetiocima, jedno delo uvek odskače od ostalih, kako po svojoj lepoti i genijalnosti, tako i po priči koju sa sobom nosi.

„Bahus i Ariadne“ je slika italijanskog renesansnog slikara Ticijana iz 1522-23. godine. Nastala je po nalogu vojvode od Ferera, za dekoraciju radne sobe u njegovoj palati. Slika prikazuje trenutak prvog susreta između mitološke kritske princeze Ariadne i boga vina Bahusa. Naime, Ariadne je Tezej ostavio na ostrvu Naksos, i na slici se vidi kako ona još uvek maše za njegovim brodom koji plovi prema pučini. Međutim, u tom trenutku iz šume izlazi čudna skupina predvođena Bahusom. Oni su veseli, pijani, ludi, bučni, kao kakva karnevalska ekipa koja upravo izlazi sa neke lude žurke. Na kolicima koja vuku dva leoparda je Bahus, i čim je ugledao Ariadne na njegovom licu je izraz momentalne zaljubljenosti. Kao da je video najlepšu ženu na svetu. Karikirajući rečeno, njegov izraz lica se može uporediti sa crtanim filmom „Tom i Džeri“, u sceni kada Tom ugleda prelepu mačkicu, pa mu oči prosti iskoče iz glave. Tako i Bahus ugledavši lepu Ariadne. A ona je uplašena, zatečena, iznenađena ne samo prizorom raskalašne Bahusove družine, već i samim Bahusom. Osim straha, Ticijan je u njenim očima oslikao i neko uzbuđenje. Hemiju koja se rađa između nje i Bahusa.

Kompozicija slike je takva da je ona zapravo podeljena na dva dela. Ako bismo povukli imaginarnu
dijagonalu od gornjeg desnog ugla prema donjem levom, uočili bismo da gornji levi deo slike
simbolizuje mir, sklad, tišinu, plavetnilo neba i mora. Suprotno tome, donji levi deo slike simbolizuje
nemir, buku, razvrat, haos. A u samoj sredini je Bahus koji opčinjen Ariadninom lepotom kao da želi
da iz nemira preskoči u mir. Da se odrekne razvrata i svega što je deo njegovog identiteta i karktera
radi njene ljubavi. Zanimljivost je i to što etimologija reči „bahanalije“ upravo potiče od Bahusa,
odnosno njegovog stila života.

Ako pogledamo direktno iznad Ariadne, primetićemo na nebu konstelaciju zvezda. To je ustvari
sazvežđe „Corona Borealis“ (Severna kruna). Legenda kaže da je Bahus toliko bio zaljubljen u Ariadne
da joj je obećao čitavo nebo. Uzeo je njenu krunu, bacio u nebo, i zauvek je pretvorio u sazvežđe.
Ova priča nije samo inspirisala fenomenalnog Ticijana. O njoj je pisao i Ovidije u svojim čuvenim
Metamorfozama. A takođe je poslužila i kao nadahnuće mnogim drugim umetnicima, kao i za
istoimeni balet Alberta Rusela, a i za pesmu sjajnog engleskog pesnika Lija Hanta. I onda zamislite tu
ljubav. Čuli ste kako neko nekome obećava da će da mu skine zvezde. Ali da ga na kraju pretvori u
sazvežđe, to je već nešto neponovljivo. A sve je to sadržano u samo jednom deliću sekunde, u ovom
susretu i ovom pogledu, koji nam je u večnost uklesao genijalni majstor Ticijan. Kakav prizor.

U životima mnogih velikih umetnika centralno mesto zauzima – muza. Jedna od najintrigantnijih žena, koja je bila muza i inspiracija nekolicine slavnih i genijalnih umetnika je Ruskinja po imenu Elena Ivanovna Diakonova, poznatija kao Gala.

Intrigantna je najviše zato što je iz ugla običnih poštovalaca umetnosti teško objašnjivo šta je to što je ova žena imala u sebi, što je proizvelo tako snažan efekat na umetnike kroz čiji je život prošla. Kako kažu, niti je bila lepa, niti je bila nadarena, niti mnogo pametna, niti obrazovana. Štaviše, mnogi savremenici su je opisivali kao prilično plitku i hladnu osobu, često neprijatnu, i kao ono što bi se danas opisalo kao „sponzoruša“ i oportunista. A opet, očigledno da je imala u sebi nešto što je uspelo da omađija francuskog pesnika Pola Elijara, nemačkog slikara Maksa Ernsta, pisca Andre Bretona, španskog režisera Luisa Bunjuela, i ubedljivo najviše Salvadora Dalija, koji je sa njom proveo život.

---

Dali je bio u toj meri opsednut Galom da je naslikao i nacrtao stotine slika i crteža u kojima je Gala poistovećena sa božanstvom.

---

Čak je u jednom svom periodu stvaralaštva počeo da potpisuje slike sa „Gala Salvador Dali“. A Gala mu je bila sve osim verna i privržena, i to je najčešđe zavisilo od njegovih finansija. Doduše, često su njegove finansije bile u njenim rukama i pod njenom kontrolom, kao i skoro sve ostalo. Ipak, on je zahvaljujući toj naizgled po svemu vrlo prosečnoj i neupadljivoj ženi naslikao neke od svojih najboljih radova.

Ostali su zajedno do duboke starosti, i poznato je da je posle njene smrti Dali postao ljuštura od čoveka, bez ijedne naslikane slike, i starac koji priča sam sa sobom, bunca i doziva je.

Možda je istinito ono da je „lepota u očima posmatrača“. Ali postoje ti ljudi koji imaju nešto neobjašnjivo u sebi što zrači, ali tako da samo određeni umeju da prepoznaju taj zrak, i da ga udahnu.

I kad ga udahnu, bez obzira na sve ostalo, taj zrak postaje umetnost. Postaje čarolija.

„London zove daleke gradove, rat je objavljen i bitka počinje!“ Ovim rečima počinje naslovna pesma jednog od najuticajnijih albuma svih vremena „London Calling“ grupe Kleš.

Ove zime se navršilo 40 godina od objavljivanja ove kultne ploče, duplog albuma koji je londonsku grupu Kleš zauvek podigao na nivo svetskih legendi.

Ovim povodom je u Muzeju Londona otvorena izložba o ovoj grupi i načinu na koji je ovaj album stvaran i sniman. Zbog situacije sa korona virusom, trajanje izložbe je produženo, pa tako svi koji se nađu u blizini ovog muzeja, uz mere predostrožnosti, mogu da je posete – i to besplatno.

Te davne 1979, grupa Kleš je izašla iz svoje pank faze i ostvarila se na svetskoj muzičkoj sceni kao jedna od retkih grupa koja obara sve žanrovske granice i koja se ne plaši da muzički eksperimentiše švrljajući po najrazličitijim žanrovima – od klasičnog roka, preko bluza, džeza, regea, ska, pa čak i tada tek novonastalog hip hopa. Kako je stvaralački duo, koji su činili legendarni Džo Stramer i Mik Džons, uvek prepun ideja, ploča je nastajala dosta ubrzano. Kleš su iznajmili studio u londonkom kraju Pimliko gde su provodili po ceo dan u stvaranju novih numera, praveći jedino pauze da odigraju fudbal u obližnjem Batersi Parku.

---

• 

• 

Takođe tu su i crteži ideja za omot ploče, kao i dizajnerski poduhvari basiste Pola Simonona. Tu su i američke i japanske verzije albuma, i još gomila nikada iskorištenih ideja.

---

Pošto je grupa Kleš uvek mnogo pažnje pridavala svom izgledu i
scenskom nastupu, na izložbi je postavljena i odeća koju su tada nosili na koncertima ali i za razna promotivna fotografisanja. Tek tu se vidi koliko su Kleš imali uticaja na izgled mnogih kasnijih grupa i izvođača i koliko su imali smisla za stil.

Centralno mesto na izložbi je ipak namenjeno polomljenoj bas gitari Pola Simonona. Naslovna strana albuma “London Calling” prikazuje sliku sa koncerta u Njujorku, na kojoj Pol Simonom, iznerviran tehničkim problemima na koncertu, razbija svoj bas tako što ga tresne o pod. Slika je postala jedna od najpoznatijih rok fotografija i danas ima kultni status, baš kao i album. A taj bas, onako polomljen, stoji ispod stakla na izložbi.
Veličanstven detalj muzičke simbolike.

Kada je album “London Calling” objavljen, decembra 1979, ispočetka nije naišao na odobravanja ni publike ni kritike. Bio je nešto sasvim novo i mnoge je šokirao žanrovski zaokret Kleša. Ali vremenom, pesme kao što su “Guns Of Brixton”, “Rudie Can’t Fail”, “Train In Vain”, “Lost In A Supermarket”, “Wrong ‘Em Boyo”, kao i naslovna “London Calling” postale legendarne, a album je zaradio status jednog od najvažnijih, najboljih i najuticajnijih u istoriji.

Mudre reči Džoa Stramera jednom prilikom su glasile:

The Future is Unwritten.

Budućnost je nenapisana.

I zaista je tako. Svi mi svesno “pišemo” svoju budućnost i pravimo od nje ono što na kraju želimo. A grupa Kleš je svoju budućnost napisala upravo ovim neponovljivim albumom.

“Pojedi tu žabu“ je metafora za započinjanje dana ili posla sa najtežim zadatkom (onim zadatkom koji ćemo najverovatnije najviše i odugovlačiti).

I dok logički razmišljate shvatate da je ovo blago motivacijsko pokretanje za sve one koji možda nemaju samodisciplinu. Međutim spiskom koji sadrži 21 pravilo kako da prevaziđete odugovlačenje i pospešite sopstvenu organizaciju vremena, ova brzočitajuća knjižica spada u one “must have“ vodiče koje je lepo otvoriti kada i mi koji smo savršeno organizovani, skrenemo s’puta.

Knjiga se jako brzo čita ali pravo otkriće je bio YouTube kanal “Put uspeha“ gde kompletnu knjigu čita prijatan ženski glas a podešavanjem na brzinu reprodukcije 1,5 definitivno 2h i 16 minuta slušanja znatno kratite.

Kada pročitate knjigu, uradili ste onaj lakši deo, jer nakon toga ostaje još “samo“ da pročitano prihvatite, primenite ali ubacite u sopstvene životne navike.

JER Brajan Trejsi ne pokušava da vas nauči da budete pametniji nego da razmišljate drugačije, onako kako razmišljaju i rade uspešni ljudi, koji su proverili kroz sopstveni primer, a to je kako da iskorise sopstveno vreme na najproduktivniji način….jer vreme je novac!

UVEK IMAMO DOVOLJNO VREMENA AKO GA UPOTREBIMO NA PRAVI NAČIN.

Johan Volfgang Gete

Boravak, rad i poseta Londonu je kod mene je donela znatne promene, a glavna je da sam nakon povratka postala preduzetnica. Malo li je? O tome nekom drugom prilikom, ali svi koji me znaju, znaju moju ljubav ka ovom gradu.

• OSLOBODILA SAM SE MOBILNOG TELEFONA
• SPAVAM KVALITETNIJE
• UNAPREDILA SAM SVOJU FIZIČKU AKTIVNOST
• SVAKI DAN IMAM DRUGAČIJI SAT – PRILAGOĐAVA SE MOM STILU

1. Oslobađanje od mobilnog telefona

Živimo u vremenu kada nam je mobilni telefon “produžena ruka“ a svet oko sebe posmatramo kroz ekran bez prsustva u trenutku dešavanja. Nikada više nismo imali očigledniju nekulturu jer je važnije da gledamo u telefon, kucamo nekome na Instagramu ili gledamo ko nam je video story, od onoga što nam sagovornik govori.

Zavisnost je očigledna a svest i kontrola sve manja. Potreba da odgovaram na važne stvari i ne propustim ih – a isključim se od manje bitnih obaveštenja kojih kontinuirano ima 24/7, iznudrila mi je jedno rešenje koje je posredestvom novih tehnologija prisutno, a mi ga ne percipiramo na taj način.

A TO JE – PAMETAN SAT!

1. Dok sedim na sastanku vidim ko me zove, telefon je u torbi /javljam se samo na hitne i važne stvari/
2. Dok sedim sa bilo kim i bilo gde nekulturno je konstantno držati telefon u ruci, te pratim samo pozive /poruke su mi tektualni oblik komunikacije koji je po važnosti iza poziva i mail.a/ te za njih imam određeno vreme tokom dana kada ih pregledam. Ovo je važno i za mir i “detoks“ i odmor od konstantne upotrebe uređaja
3. Jako važna stvar – dok vozim, telefon je na zadnjem sedištu i u torbi. Na pozive se javljam iskljčivo putem pametnog sata /ima svoj spikerfon koji se odlično čuje/ a dodatnu privatnost sam dobila korišćenjem samsung galaxy buds+ gde upotrebom jedne bubuce samo ja čujem sagovornika
4. U kući mi se telefon puni i stoji isključivo na jednom mestu. Opterećenja više nema niti ga nosim sa sobom u spavaću sobu. Kompletno živim kao da je fiksni telefon, i raterećenje i kontrolisana upotreba mobilnog telefona mi donosi upravo onaj balans koji mi je bio preko potreban.

Link ka satu i bežičnim slušaicama: