Nacionalna galerija u Londonu je epicentar svetske umetnosti. U njoj su izložena neka od najvrednijih i najlepših svetskih slika i skulptura. Ona je prava riznica stvaralaštva i nadahnuća, a neprocenjiva dela koja u sebi sadrži joj sa pravom daju titulu jednog od najboljih svetskih muzeja. Tu su izložena umetnička dela iz najrazličitijih stvaralačkih epoha i raznih stilova. Ipak, iako nije nužno najpopularnije među posetiocima, jedno delo uvek odskače od ostalih, kako po svojoj lepoti i genijalnosti, tako i po priči koju sa sobom nosi.

„Bahus i Ariadne“ je slika italijanskog renesansnog slikara Ticijana iz 1522-23. godine. Nastala je po nalogu vojvode od Ferera, za dekoraciju radne sobe u njegovoj palati. Slika prikazuje trenutak prvog susreta između mitološke kritske princeze Ariadne i boga vina Bahusa. Naime, Ariadne je Tezej ostavio na ostrvu Naksos, i na slici se vidi kako ona još uvek maše za njegovim brodom koji plovi prema pučini. Međutim, u tom trenutku iz šume izlazi čudna skupina predvođena Bahusom. Oni su veseli, pijani, ludi, bučni, kao kakva karnevalska ekipa koja upravo izlazi sa neke lude žurke. Na kolicima koja vuku dva leoparda je Bahus, i čim je ugledao Ariadne na njegovom licu je izraz momentalne zaljubljenosti. Kao da je video najlepšu ženu na svetu. Karikirajući rečeno, njegov izraz lica se može uporediti sa crtanim filmom „Tom i Džeri“, u sceni kada Tom ugleda prelepu mačkicu, pa mu oči prosti iskoče iz glave. Tako i Bahus ugledavši lepu Ariadne. A ona je uplašena, zatečena, iznenađena ne samo prizorom raskalašne Bahusove družine, već i samim Bahusom. Osim straha, Ticijan je u njenim očima oslikao i neko uzbuđenje. Hemiju koja se rađa između nje i Bahusa.

Kompozicija slike je takva da je ona zapravo podeljena na dva dela. Ako bismo povukli imaginarnu
dijagonalu od gornjeg desnog ugla prema donjem levom, uočili bismo da gornji levi deo slike
simbolizuje mir, sklad, tišinu, plavetnilo neba i mora. Suprotno tome, donji levi deo slike simbolizuje
nemir, buku, razvrat, haos. A u samoj sredini je Bahus koji opčinjen Ariadninom lepotom kao da želi
da iz nemira preskoči u mir. Da se odrekne razvrata i svega što je deo njegovog identiteta i karktera
radi njene ljubavi. Zanimljivost je i to što etimologija reči „bahanalije“ upravo potiče od Bahusa,
odnosno njegovog stila života.

Ako pogledamo direktno iznad Ariadne, primetićemo na nebu konstelaciju zvezda. To je ustvari
sazvežđe „Corona Borealis“ (Severna kruna). Legenda kaže da je Bahus toliko bio zaljubljen u Ariadne
da joj je obećao čitavo nebo. Uzeo je njenu krunu, bacio u nebo, i zauvek je pretvorio u sazvežđe.
Ova priča nije samo inspirisala fenomenalnog Ticijana. O njoj je pisao i Ovidije u svojim čuvenim
Metamorfozama. A takođe je poslužila i kao nadahnuće mnogim drugim umetnicima, kao i za
istoimeni balet Alberta Rusela, a i za pesmu sjajnog engleskog pesnika Lija Hanta. I onda zamislite tu
ljubav. Čuli ste kako neko nekome obećava da će da mu skine zvezde. Ali da ga na kraju pretvori u
sazvežđe, to je već nešto neponovljivo. A sve je to sadržano u samo jednom deliću sekunde, u ovom
susretu i ovom pogledu, koji nam je u večnost uklesao genijalni majstor Ticijan. Kakav prizor.

U životima mnogih velikih umetnika centralno mesto zauzima – muza. Jedna od najintrigantnijih žena, koja je bila muza i inspiracija nekolicine slavnih i genijalnih umetnika je Ruskinja po imenu Elena Ivanovna Diakonova, poznatija kao Gala.

Intrigantna je najviše zato što je iz ugla običnih poštovalaca umetnosti teško objašnjivo šta je to što je ova žena imala u sebi, što je proizvelo tako snažan efekat na umetnike kroz čiji je život prošla. Kako kažu, niti je bila lepa, niti je bila nadarena, niti mnogo pametna, niti obrazovana. Štaviše, mnogi savremenici su je opisivali kao prilično plitku i hladnu osobu, često neprijatnu, i kao ono što bi se danas opisalo kao „sponzoruša“ i oportunista. A opet, očigledno da je imala u sebi nešto što je uspelo da omađija francuskog pesnika Pola Elijara, nemačkog slikara Maksa Ernsta, pisca Andre Bretona, španskog režisera Luisa Bunjuela, i ubedljivo najviše Salvadora Dalija, koji je sa njom proveo život.

Dali je bio u toj meri opsednut Galom da je naslikao i nacrtao stotine slika i crteža u kojima je Gala poistovećena sa božanstvom.

Čak je u jednom svom periodu stvaralaštva počeo da potpisuje slike sa „Gala Salvador Dali“. A Gala mu je bila sve osim verna i privržena, i to je najčešđe zavisilo od njegovih finansija. Doduše, često su njegove finansije bile u njenim rukama i pod njenom kontrolom, kao i skoro sve ostalo. Ipak, on je zahvaljujući toj naizgled po svemu vrlo prosečnoj i neupadljivoj ženi naslikao neke od svojih najboljih radova.

Ostali su zajedno do duboke starosti, i poznato je da je posle njene smrti Dali postao ljuštura od čoveka, bez ijedne naslikane slike, i starac koji priča sam sa sobom, bunca i doziva je.

Možda je istinito ono da je „lepota u očima posmatrača“. Ali postoje ti ljudi koji imaju nešto neobjašnjivo u sebi što zrači, ali tako da samo određeni umeju da prepoznaju taj zrak, i da ga udahnu.

I kad ga udahnu, bez obzira na sve ostalo, taj zrak postaje umetnost. Postaje čarolija.

„London zove daleke gradove, rat je objavljen i bitka počinje!“ Ovim rečima počinje naslovna pesma jednog od najuticajnijih albuma svih vremena „London Calling“ grupe Kleš.

Ove zime se navršilo 40 godina od objavljivanja ove kultne ploče, duplog albuma koji je londonsku grupu Kleš zauvek podigao na nivo svetskih legendi.

Ovim povodom je u Muzeju Londona otvorena izložba o ovoj grupi i načinu na koji je ovaj album stvaran i sniman. Zbog situacije sa korona virusom, trajanje izložbe je produženo, pa tako svi koji se nađu u blizini ovog muzeja, uz mere predostrožnosti, mogu da je posete – i to besplatno.

Te davne 1979, grupa Kleš je izašla iz svoje pank faze i ostvarila se na svetskoj muzičkoj sceni kao jedna od retkih grupa koja obara sve žanrovske granice i koja se ne plaši da muzički eksperimentiše švrljajući po najrazličitijim žanrovima – od klasičnog roka, preko bluza, džeza, regea, ska, pa čak i tada tek novonastalog hip hopa. Kako je stvaralački duo, koji su činili legendarni Džo Stramer i Mik Džons, uvek prepun ideja, ploča je nastajala dosta ubrzano. Kleš su iznajmili studio u londonkom kraju Pimliko gde su provodili po ceo dan u stvaranju novih numera, praveći jedino pauze da odigraju fudbal u obližnjem Batersi Parku.

Iako je izložba smeštena u relativno mali prostor (svega dve nevelike prostorije), ona odlično predstavlja upravo taj period stvaranja albuma. Izloženi su papiri na kojima su ideje pesama, reči ispisane rukopisom Džoa Stramera, ali i neke trake na kojima su snimane veoma rane verzije pesama.

Takođe tu su i crteži ideja za omot ploče, kao i dizajnerski poduhvari basiste Pola Simonona. Tu su i američke i japanske verzije albuma, i još gomila nikada iskorištenih ideja.

Pošto je grupa Kleš uvek mnogo pažnje pridavala svom izgledu i
scenskom nastupu, na izložbi je postavljena i odeća koju su tada nosili na koncertima ali i za razna promotivna fotografisanja. Tek tu se vidi koliko su Kleš imali uticaja na izgled mnogih kasnijih grupa i izvođača i koliko su imali smisla za stil.

Centralno mesto na izložbi je ipak namenjeno polomljenoj bas gitari Pola Simonona. Naslovna strana albuma “London Calling” prikazuje sliku sa koncerta u Njujorku, na kojoj Pol Simonom, iznerviran tehničkim problemima na koncertu, razbija svoj bas tako što ga tresne o pod. Slika je postala jedna od najpoznatijih rok fotografija i danas ima kultni status, baš kao i album. A taj bas, onako polomljen, stoji ispod stakla na izložbi.
Veličanstven detalj muzičke simbolike.

Kada je album “London Calling” objavljen, decembra 1979, ispočetka nije naišao na odobravanja ni publike ni kritike. Bio je nešto sasvim novo i mnoge je šokirao žanrovski zaokret Kleša. Ali vremenom, pesme kao što su “Guns Of Brixton”, “Rudie Can’t Fail”, “Train In Vain”, “Lost In A Supermarket”, “Wrong ‘Em Boyo”, kao i naslovna “London Calling” postale legendarne, a album je zaradio status jednog od najvažnijih, najboljih i najuticajnijih u istoriji.

Mudre reči Džoa Stramera jednom prilikom su glasile:

The Future is Unwritten.

Budućnost je nenapisana.

I zaista je tako. Svi mi svesno “pišemo” svoju budućnost i pravimo od nje ono što na kraju želimo. A grupa Kleš je svoju budućnost napisala upravo ovim neponovljivim albumom.

Da je živ, Majkl Džekson bi danas napunio 62 godine. Kralja pop muzike nije potrebno preterano predstavljati, ali je svakako činjenica da on i danas, 11 godina posle smrti, predstavlja jednu od najvažnijih ali i najkontroverznijih ličnosti javnog života.

Majkl nije samo imao ogroman uticaj na muziku 20. i 21. veka, već i na celokupnu pop kulturu, muzičku i filmsku industriju, na medije, odnose sa javnošću, na ples, modu i stil života.

Pored toga, on je najnagrađivaniji izvođač svih vremena. Jednom rečju – neprevaziđen.

Nesvakidašnji stil života od samog rođenja, kao i okolnosti koje su ga pratile tokom celog svog veka, u u mnogo čemu odredile i njega kao muzičara i izvođača, ali su mu takođe i stvorile mnoge životne komplikacije u kojima Majkl često jednostavno nije umeo da se snađe.

Taj večiti Petar Pan, čovek sa dečijom maštom, kreativnošću i naivnošću, često je bivao i žrtva sopstvenih dobrih namera. Od detinjstva konstantno u centru pažnje, vođen često prestogim i pogrešnim direktivama oca, pod blještećim novinarskim reflektorima i u vrebajućem oku reporterkih kamera, Majkl se jeste ostvario kao umetnik i stvaralac vanrednog talenta i kvaliteta, ali nije uspeo da se ostvari i kao čovek. To ga je koštalo sopstvene sreće, a pred kraj života i sopstvene reputacije zbog niza optužbi sa kojima je bio suočen. Ali uvek bez pravih dokaza i smisla. Medijski lešinari, koristoljupci, pa čak i profiteri iz njegove neposredne okoline i porodice su ga prodavali za „šaku dolara“, kako bi zaradili na rušenju njegove reputacije.

Na neki način Majkl Džekson će zauvek ostati jedna velika misterija. Javnost će još dugo nagađati šta je sve u vezi njega istina a šta ne. Niko to zapravo sa sigurnošću ne zna. Ali možda upravo u tome i jeste veličina traga koji ostavlja za sobom. Iza sebe ne ostavlja samo muziku i pesme koje su do danas neprevaziđene, već ostavlja za sobom i nikad do kraja ispričanu priču. Baš kao neku večitu bajku koje bi i sam voleo da je bio deo.

U aprilu su se navršile 404 godine od smrti jednog od najvećih pisaca svih vremena – Vilijama Šekspira. U većini zemalja dovoljno je samo reći „Bard“ i već svi znaju o kojem genijalcu je reč.

Šekspir je ispomerao sve granice književnosti, poezije i drame, a njegov uticaj na naš svakidašnji život i govor je neizmeran. Samoinicijativno je uveo oko 2000 reči u svakidašnji engleski govor, mnoge od kojih se i danas upotrebljavaju širom sveta.

Neke od njih su: advertising (reklamiranje, oglašavanje), champion (šampion), critic (kritičar), bet (opklada), fashionable (moderno), lonely (usamljen), luggage (prtljag), i još stotine drugih. Takođe, Šekspir je pisac koji je prvi koristio više žanrova u jednom delu, a svoje likove gradio tako da se do kraja komada njihove karakteristike mogu potpuno promeniti – da negativci postanu pozitivci i obrnuto. Pre Šekspira niko nije tako pisao, a kasnije, inspirisani upravo Šekspirom – mnogi. Osim što je jedan od pionira pozorišta u Velikoj Britaniji, Šekspir je inspirisao i opere, muziku, kao i bezbroj umetničkih dela, a kasnije i filmova, tako da se sa pravom može svrstati među one malobrojne genije koji su ostavili dubok trag u skoro svakoj od grana umetnosti, ali i svakidašnjeg zivota, pa čak i poslovanja.

Povodom 400 godina od Šekspirove smrti, Pošta Velike Britanije (Royal Mail) je pustila u promet komplet od 10 poštanskih maraka sa Šekspirovim citatima, a nekoliko godina ranije (2011.) je takođe štampala komplet od 6 poštanskih maraka sa citatima i scenama iz kultnih predstava koje je tokom 50 godina svog postojanja priredila Kraljevska Šekspirova kompanija (Royal Shakespeare Company).

Citati Vilijama Šekspira

Naravno, stotine Šekspirovih citata se i danas mogu navesti, i oni su podjednako aktuelni i primenljivi u 21. veku kao što su bili i kada su izašli iz Bardovog pera. Evo nekoliko njih koji i danas imaju ogromnu težinu:

Kukavice umiru mnogo puta pre svoje smrti. Hrabri smrt okuse samo jednom

(Julije Cezar)

Ljubav teši kao sunce posle kiše (Venera i Adonis)

(Venera i Adonis)

Trosio sam vreme i vreme je mene trosilo

(Ričard II)

Ljubav je dim stvoren od uzdaha

(Romeo i Julija)

Više volim ludost koja me veseli nego iskustvo koje me rastužuje

(Kako vam drago)

Budala misli da je mudar, ali mudrac zna da je budala

(Kako vam drago)

Svet ima muziku za one koji žele da je čuju

Ovo je slika koju mnogo voilim – “Babakaj“ srpskog slikara Đorđa Krstića, naslikana 1892.

Babakaj je velika stena koja se nalazi na Dunavu, na samom ulazu u Đerdapsku, kod Golubačke tvrđave. Legenda kaže da su na toj steni Turci razapeli čuvenu golubačku lepoticu Danku.

Danka je bila verena za Jošku, ali su je Turci oteli i namenili nekog pašu. Joška je uspeo da je spase, ali dok su bežali u čamcu preko Dunava, Turci ih stigoše, Jošku ubiše, a nju razapeše na stenu. Dok su gledali kako joj vrane živoj vade prelepe oči, vikali su “Baba se kaje!“ (“baba“ je na turskom žena).

Otud i steni osta ime Babakaj. Čuveni pesnik Vojislv Ilić je napisao istoimenu pesmu, a sjajni Đorđe Krstić naslikao ovu sliku. Iako na slici nije prikazana ova legenda, ona se naslućuje. Emotivan naboj slike je jasan, kao i mistika Golubačke tvrđave, zastrašujuća oluja, ribari koje oluja ne plaši, i tajanstvenost celog prizora.

Ovo je jedna od onih slika u koju svako može dugo da gleda i sam za sebe smišlja priču ili simboliku koja se krije iza nje.

Genijalnost.