U životima mnogih velikih umetnika centralno mesto zauzima – muza. Jedna od najintrigantnijih žena, koja je bila muza i inspiracija nekolicine slavnih i genijalnih umetnika je Ruskinja po imenu Elena Ivanovna Diakonova, poznatija kao Gala.

Intrigantna je najviše zato što je iz ugla običnih poštovalaca umetnosti teško objašnjivo šta je to što je ova žena imala u sebi, što je proizvelo tako snažan efekat na umetnike kroz čiji je život prošla. Kako kažu, niti je bila lepa, niti je bila nadarena, niti mnogo pametna, niti obrazovana. Štaviše, mnogi savremenici su je opisivali kao prilično plitku i hladnu osobu, često neprijatnu, i kao ono što bi se danas opisalo kao „sponzoruša“ i oportunista. A opet, očigledno da je imala u sebi nešto što je uspelo da omađija francuskog pesnika Pola Elijara, nemačkog slikara Maksa Ernsta, pisca Andre Bretona, španskog režisera Luisa Bunjuela, i ubedljivo najviše Salvadora Dalija, koji je sa njom proveo život.

Dali je bio u toj meri opsednut Galom da je naslikao i nacrtao stotine slika i crteža u kojima je Gala poistovećena sa božanstvom.

Čak je u jednom svom periodu stvaralaštva počeo da potpisuje slike sa „Gala Salvador Dali“. A Gala mu je bila sve osim verna i privržena, i to je najčešđe zavisilo od njegovih finansija. Doduše, često su njegove finansije bile u njenim rukama i pod njenom kontrolom, kao i skoro sve ostalo. Ipak, on je zahvaljujući toj naizgled po svemu vrlo prosečnoj i neupadljivoj ženi naslikao neke od svojih najboljih radova.

Ostali su zajedno do duboke starosti, i poznato je da je posle njene smrti Dali postao ljuštura od čoveka, bez ijedne naslikane slike, i starac koji priča sam sa sobom, bunca i doziva je.

Možda je istinito ono da je „lepota u očima posmatrača“. Ali postoje ti ljudi koji imaju nešto neobjašnjivo u sebi što zrači, ali tako da samo određeni umeju da prepoznaju taj zrak, i da ga udahnu.

I kad ga udahnu, bez obzira na sve ostalo, taj zrak postaje umetnost. Postaje čarolija.