Nacionalna galerija u Londonu je epicentar svetske umetnosti. U njoj su izložena neka od najvrednijih i najlepših svetskih slika i skulptura. Ona je prava riznica stvaralaštva i nadahnuća, a neprocenjiva dela koja u sebi sadrži joj sa pravom daju titulu jednog od najboljih svetskih muzeja. Tu su izložena umetnička dela iz najrazličitijih stvaralačkih epoha i raznih stilova. Ipak, iako nije nužno najpopularnije među posetiocima, jedno delo uvek odskače od ostalih, kako po svojoj lepoti i genijalnosti, tako i po priči koju sa sobom nosi.

„Bahus i Ariadne“ je slika italijanskog renesansnog slikara Ticijana iz 1522-23. godine. Nastala je po nalogu vojvode od Ferera, za dekoraciju radne sobe u njegovoj palati. Slika prikazuje trenutak prvog susreta između mitološke kritske princeze Ariadne i boga vina Bahusa. Naime, Ariadne je Tezej ostavio na ostrvu Naksos, i na slici se vidi kako ona još uvek maše za njegovim brodom koji plovi prema pučini. Međutim, u tom trenutku iz šume izlazi čudna skupina predvođena Bahusom. Oni su veseli, pijani, ludi, bučni, kao kakva karnevalska ekipa koja upravo izlazi sa neke lude žurke. Na kolicima koja vuku dva leoparda je Bahus, i čim je ugledao Ariadne na njegovom licu je izraz momentalne zaljubljenosti. Kao da je video najlepšu ženu na svetu. Karikirajući rečeno, njegov izraz lica se može uporediti sa crtanim filmom „Tom i Džeri“, u sceni kada Tom ugleda prelepu mačkicu, pa mu oči prosti iskoče iz glave. Tako i Bahus ugledavši lepu Ariadne. A ona je uplašena, zatečena, iznenađena ne samo prizorom raskalašne Bahusove družine, već i samim Bahusom. Osim straha, Ticijan je u njenim očima oslikao i neko uzbuđenje. Hemiju koja se rađa između nje i Bahusa.

Kompozicija slike je takva da je ona zapravo podeljena na dva dela. Ako bismo povukli imaginarnu
dijagonalu od gornjeg desnog ugla prema donjem levom, uočili bismo da gornji levi deo slike
simbolizuje mir, sklad, tišinu, plavetnilo neba i mora. Suprotno tome, donji levi deo slike simbolizuje
nemir, buku, razvrat, haos. A u samoj sredini je Bahus koji opčinjen Ariadninom lepotom kao da želi
da iz nemira preskoči u mir. Da se odrekne razvrata i svega što je deo njegovog identiteta i karktera
radi njene ljubavi. Zanimljivost je i to što etimologija reči „bahanalije“ upravo potiče od Bahusa,
odnosno njegovog stila života.

Ako pogledamo direktno iznad Ariadne, primetićemo na nebu konstelaciju zvezda. To je ustvari
sazvežđe „Corona Borealis“ (Severna kruna). Legenda kaže da je Bahus toliko bio zaljubljen u Ariadne
da joj je obećao čitavo nebo. Uzeo je njenu krunu, bacio u nebo, i zauvek je pretvorio u sazvežđe.
Ova priča nije samo inspirisala fenomenalnog Ticijana. O njoj je pisao i Ovidije u svojim čuvenim
Metamorfozama. A takođe je poslužila i kao nadahnuće mnogim drugim umetnicima, kao i za
istoimeni balet Alberta Rusela, a i za pesmu sjajnog engleskog pesnika Lija Hanta. I onda zamislite tu
ljubav. Čuli ste kako neko nekome obećava da će da mu skine zvezde. Ali da ga na kraju pretvori u
sazvežđe, to je već nešto neponovljivo. A sve je to sadržano u samo jednom deliću sekunde, u ovom
susretu i ovom pogledu, koji nam je u večnost uklesao genijalni majstor Ticijan. Kakav prizor.